Mastermind online, besplatno

Mastermind — društvena logička igra, čija je istorija jednako zanimljiva kao i njena pravila. Pojavivši se na prelazu 1970-ih godina, Mastermind se odmah izdvojio među brojnim zagonetkama zahvaljujući neobičnoj ideji pogađanja skrivene šifre i jednostavnosti pravila. Ali njen značaj tu se ne završava: igra je postala simbol intelektualne zabave epohe, osvojila prestižne nagrade i svetsko priznanje.

Istorija Mastermind jasno pokazuje kako se jednostavna ideja može pretvoriti u globalni fenomen, prevazilazeći jezičke i kulturne razlike i ostavljajući primetan trag u masovnoj kulturi. U nastavku ćemo pratiti put igre od njenog nastanka do svetskog uspeha, razmotriti faze razvoja i navesti manje poznate činjenice.

Istorija Mastermind

Poreklo i stvaranje igre

Ideja koja stoji u osnovi Mastermind zasniva se na klasičnoj igri Bulls and Cows. U njoj jedan igrač smišlja niz brojeva, a drugi pokušava da ga pogodi pomoću logičkog razmišljanja. Istorija nastanka Bulls and Cows ostaje nejasna: postoji mišljenje da se igrala još mnogo pre 20. veka. Sama ideja pogađanja skrivene kombinacije ostala je aktuelna i u novije vreme. Upravo je taj princip inspirisao izraelskog pronalazača Mordehaija Meirovica (מרדכי מאירוביץ) da stvori društvenu igru u kojoj su umesto brojeva korišćeni obojeni elementi.

Mordehai Meirovic, telekomunikacioni inženjer i službenik pošte, 1970. godine razvio je prototip igre koja je dobila ime Mastermind. Po svojoj mehanici ona je u velikoj meri ličila na Bulls and Cows: jedan igrač (kodirač) osmišljava tajnu šifru — kombinaciju od četiri obojena čepića — a drugi (razbijač šifre) mora da je pogodi u ograničenom broju pokušaja, dobijajući nakon svakog poteza nagoveštaje o podudaranju boje i pozicije. Uveren u potencijal svoje zamisli, Meirovic je igru nudio velikim proizvođačima, ali su je oni redom odbijali, ne videći u njoj komercijalnu korist.

Ne odustajući, pronalazač je otišao na godišnji sajam igračaka u Nirnbergu (Spielwarenmesse) u Nemačkoj — jedan od najvećih svetskih događaja u industriji. U februaru 1971. godine predstavio je svoj prototip Mastermind posetiocima i predstavnicima kompanija. Upravo tamo se sudbina igre promenila: za nju se zainteresovala britanska firma Invicta Plastics iz Lestera. Kompanija specijalizovana za proizvodnju plastičnih proizvoda tražila je nova usmerenja i videla perspektivu u ovoj logičkoj igri. Njen osnivač, Edvard Džons-Fenlej (Edward Jones-Fenleigh), odmah je procenio njen potencijal. Invicta je od Meirovica otkupila prava na Mastermind, doradila pravila, dizajn i pripremila igru za serijsku proizvodnju. Sam pronalazač se ubrzo povukao iz posla i više se nije bavio stvaranjem igara, zadovoljan prihodima od Mastermind.

Mastermind se pojavila na tržištu 1971. godine (po nekim podacima — početkom 1972.) i gotovo odmah privukla pažnju kupaca. Invicta Plastics je izdala igru pod brendom Master Mind (u dve reči), zapakovanu u jednostavnoj sivoj plastičnoj kutiji sa obojenim čepićima. Set je uključivao kodnu tablu sa udubljenjima za tajnu šifru i kolonama za oznake, raznobojne čepiće za sastavljanje kombinacija i male crno-bele čepiće kao nagoveštaje. Pravila su bila laka za savladavanje: priprema je trajala nekoliko minuta, a partija od 10 do 30 minuta. Igra je spajala dostupnost sa ozbiljnim elementom logike i minimalnim udelom slučajnosti. Upravo ta uspešna kombinacija obezbedila je dalji uspeh Mastermind.

Od prvih tiraža do popularnosti

Početkom 70-ih društvena industrija doživljavala je procvat, povezan sa rastom interesovanja za takozvane «igre za odrasle» — složenije društvene igre namenjene ne samo deci, već i obrazovanoj odrasloj publici. Na pozadini ekonomskih teškoća sredinom decenije ljudi su sve češće tražili nove oblike kućne zabave, a intelektualne igre postale su posebno tražene. Na tom talasu Mastermind se brzo pretvorila u pravi hit. Manje od dve godine nakon izlaska prodavala se u desetinama hiljada primeraka, a do kraja decenije ukupna prodaja dostigla je oko 30 miliona kutija širom sveta. Tako je Mastermind postala jedna od najzapaženijih novina 70-ih i po popularnosti se približila igrama poput Monopoly i Scrabble.

Uspeh Mastermind u velikoj meri obezbedila je srećna kombinacija faktora. Pre svega, igra je nudila novu ideju za društveno tržište — pogađanje skrivene šifre, što ju je izdvajalo od uobičajenih dečjih igara. Atmosfera intelektualnog dvoboja bila je bliska odrasloj publici, koja je želela da testira svoje mentalne sposobnosti.

Drugo, važnu ulogu imali su dizajn i marketing. Od 1973. godine kutije Mastermind krasila je fotografija koja je postala kultna: u fotelji sedi muškarac u strogom odelu, samouvereno sklopljenih prstiju «u krov», a iza njegovih leđa stoji elegantna mlada žena azijskog porekla s neprobojnim izrazom lica. Takvo pakovanje stvaralo je atmosferu špijunskog filma i odmah privlačilo pažnju. Slika je izazivala asocijacije na svet tajni i intelektualnih duela — upravo ono što je bilo potrebno za pozicioniranje «odrasle» logičke igre.

Već u prvim godinama nakon izlaska Mastermind je dobila niz prestižnih nagrada. Godine 1973. osvojila je u Velikoj Britaniji nagradu Game of the Year — priznanje Britanskog udruženja proizvođača igračaka. Ubrzo je igra dobila Council of Industrial Design Award — nagradu Britanskog saveta za industrijski dizajn za uspešno spajanje funkcionalnosti i estetike. Konačno, kompanija Invicta dobila je Queen’s Award for Export Achievement — nagradu kraljice za dostignuća u izvozu, dodeljenu za rekordnu inostranu prodaju Mastermind sredinom 70-ih. Ove nagrade definitivno su učvrstile status Mastermind kao međunarodnog hita.

Tih godina Mastermind je zaista prevazišla okvire obične društvene igre. Nazivali su je najuspešnijom novinom decenije, a tempo širenja oborio je sve rekorde industrije tog vremena. Za samo nekoliko godina Mastermind je postala svojevrsni međunarodni jezik logike: igrala se u porodicama, klubovima, održavali su se turniri. Prema procenama Invicta Plastics, do 1975. godine igra je bila prisutna u oko 80 zemalja.

Međunarodno širenje i licenciranje

Nakon brzog uspeha u Velikoj Britaniji, Mastermind je ubrzo počela da osvaja i druge zemlje. Već 1972. godine po licenci Invicte izašla je u Kanadi, gde su prava otkupili Chieftain Products iz Toronta, a uskoro i u nizu evropskih država. Zatim je proizvodnja počela da se poverava najvećim igračima na tržištu. Svetski distributer postala je korporacija Hasbro, koja je dobila licencu za izdavanje igre van Velike Britanije. U Sjedinjenim Državama distribucijom se bavila firma Pressman Toy Corp.

Lokalna izdanja Mastermind brzo su se proširila širom sveta — od Zapadne Evrope do Japana, od Latinske Amerike do Australije. Za ulazak na novo tržište nije bila potrebna ozbiljna adaptacija: dovoljno je bilo dodati uputstvo na lokalnom jeziku, što je značajno olakšavalo distribuciju. Na kutijama su često bila navedena desetine jezika, čime se naglašavao internacionalni karakter zagonetke.

Najveće priznanje Mastermind je dostigla u Velikoj Britaniji i zemljama Severne Evrope. Poseban primer — Danska, gde je igra oborila sve rekorde popularnosti. Prema pisanju štampe, do kraja 70-ih bila je prisutna u gotovo 80% domaćinstava, dakle praktično u svakoj kući. Takva masovna popularnost objašnjavala se srećnim spojem obrazovne vrednosti i jednostavnosti: igra je prijala i deci i odraslima, postavši uobičajeni deo porodične zabave. U SAD je Mastermind takođe osvojila široku popularnost, iako je po obimu prodaje zaostajala za priznati liderima poput Monopoly. Ipak, već 1974. godine časopis Games and Puzzles nazvao ju je «najmodernijom igrom sezone», istakavši da nijedna zabava u krugu intelektualaca nije prolazila bez partije Mastermind.

Rast popularnosti igre doveo je do pojave zvaničnih turnira. U različitim zemljama počela su se organizovati nacionalna prvenstva Mastermind, gde su se najbolji igrači nadmetali u umeću razbijanja šifara. Tokom 1977–1978. održana je serija međunarodnih prvenstava, čiji je vrhunac bilo Svetsko prvenstvo Mastermind u Velikoj Britaniji. Pobednici ovih takmičenja iznenađivali su brzinom rešenja.

Tako je svetski prvak postao britanski tinejdžer Džon Sardžent (John Searjeant), koji je uspeo da razbije tajnu šifru za samo tri pokušaja i 19 sekundi — rezultat koji se smatrao fenomenalnim. Drugo mesto zauzela je 18-godišnja Kanađanka Sindi Fort (Cindy Fort). Oboje finalista poneli su kući trofeje i prigodne nagrade — uključujući nova izdanja Mastermind.

Varijacije i razvoj igre

Ogroman uspeh originalne verzije inspirisao je tvorce da izdaju razne varijacije Mastermind. Već sredinom 70-ih Invicta je predstavila nekoliko novih setova koji su ili menjali pravila ili otežavali zadatak. Tako je 1975. godine izašla proširena verzija Super Mastermind (poznata i kao Advanced Mastermind ili Deluxe Mastermind), gde se šifra sastojala već od pet pozicija umesto četiri i mogla je uključivati više boja. Povećanje broja kombinacija učinilo je igru još složenijom i zanimljivijom za iskusne igrače. Pojavile su se i kompaktne varijante — Mini Mastermind, koje su izlazile kao putni setovi u malim kutijama, kao i u formi privezak u futroli, što je omogućavalo da se igra ponese sa sobom.

Poseban pravac razvoja bile su tematske i elektronske verzije. Invicta je počela da eksperimentiše sa digitalnim tehnologijama: krajem 70-ih izdala je Electronic Mastermind, gde je ulogu kodirača preuzimao elektronski uređaj koji je generisao brojčanu šifru. Igrač je unosio odgovore pomoću dugmadi, a umesto obojenih čepića korišćeni su svetlosni ili brojčani indikatori. U ovoj verziji bilo je moguće zadati kombinacije dužine do pet cifara — zapravo je to bio povratak na brojčanu logiku igre Bulls and Cows, ali u novom elektronskom formatu. Paralelno su se pojavljivale i rečničke varijante. Tako je 1975. godine izašla Word Mastermind, u kojoj je trebalo pogoditi ne kombinaciju boja, već reč — po analogiji sa klasičnom igrom u reči Jotto. Takva koncepcija u mnogome je nagovestila savremene rečničke zagonetke, uključujući danas popularni Wordle.

Zanimljivo je da je Mastermind uticala i na oblast dečje zabave. Godine 1979. kompanija Disney izdala je posebno izdanje, oblikovano u duhu avantura likova iz crtanih filmova. Na omotu Disney Mastermind isti tajanstveni gospodin pojavio se u novom izdanju: u belom safari sako-u i s prijateljskim osmehom poziva za sto Mikija Mausa i njegove prijatelje. Ovo neobično izdanje jasno je pokazalo koliko je publika igre široka — od ozbiljnih odraslih igrača do dece, upoznatih sa junacima Disneyja.

Kroz decenije izgled i dizajn Mastermind više puta su se menjali, nastojeći da prate duh vremena. Nakon kultnog para iz 70-ih, na omotima iz 80-ih počele su se pojavljivati neutralnije ilustracije — na primer, porodične scene za stolom ili apstraktni motivi, naročito u anglo-američkim izdanjima pod okriljem Parker Brothers i Hasbro. Ipak, originalni vizuelni stil sa sedokosim muškarcem u sakou bio je toliko prepoznatljiv da mu se više puta vraćalo. U pojedinim serijama 90-ih u Velikoj Britaniji ponovo je korišćen isti lik, ali već u savremenom enterijeru za stolom, kao da se naglašava veza epoha.

U Poljskoj, gde se igra izdavala od 70-ih, dugo su čuvali klasičan pristup: lokalna izdanja Mastermind izlazila su sa prilagođenim fotografijama na kojima su takođe bili samouvereni muškarac i žena, ali već sa poljskim modelima koji su odražavali duh originala. U Francuskoj su krenuli drugim putem: neki izdavači uklonili su ženski lik sa omota i prikazali sučeljavanje dvojice muškaraca — takav dizajn sugerisao je «dvoboj umova bez ometajuće erotike». Svaka kultura interpretirala je koncept na svoj način, ali svuda je Mastermind ostao simbol stila i intelekta.

Nasleđe i savremeno stanje igre

Od pojave Mastermind prošlo je više od pola veka, ali igra je i dalje tražena i cenjena među ljubiteljima društvenih zagonetki. Ušla je u kanon klasičnih apstraktnih strategija — uz šah, go i dame, iako je po svojoj mehanici mnogo jednostavnija. Mastermind se često preporučuje kao razvojna igra za decu: pomaže u vežbanju logike i sposobnosti rešavanja zadataka, a ujedno je pogodna kao način da cela porodica provede vreme zajedno. Nije slučajno što se redovno nalazi na listama «najboljih porodičnih društvenih igara» i u obrazovnim programima.

Važno je istaći uticaj Mastermind na nauku i tehnologiju. Igra je gotovo odmah nakon nastanka privukla pažnju matematičara i programera. Već u 70-im entuzijasti su počeli da traže optimalne strategije za razbijanje šifre. Godine 1977. poznati naučnik Donald Knuth objavio je istraživanje u kojem je dokazao: uz pravilnu strategiju svaka šifra u standardnoj verziji igre (četiri pozicije i šest boja) može se razbiti u najviše pet pokušaja. To je bio impresivan rezultat, imajući u vidu da ukupan broj mogućih kombinacija iznosi 1296. Njegov članak «The Computer as Master Mind» postao je klasika rekreativne matematike, a algoritam koji je razvio poslužio je kao osnova za mnoge računarske programe koji su igrali Mastermind efikasnije od bilo kog čoveka. Kasnije su informatičari pokazali da proširene verzije Mastermind (sa većim brojem pozicija ili boja) spadaju u klasu NP-potpunih problema — toliko složenih da za njih nisu poznati brzi algoritmi rešavanja.

Šta je danas? Mastermind nije nestao, već se i dalje izdaje i raduje nove generacije igrača. Formalna prava na igru i dalje pripadaju britanskoj kompaniji Invicta Plastics, ali se proizvodnja po licenci sprovodi u različitim zemljama. Najveći svetski izdavači društvenih igara, poput Hasbro i Pressman, uključuju The Original Mastermind u svoje kolekcije klasičnih igara. Godine 2025. dogodio se važan događaj: kompanija Hasbro predala je globalna prava na brend Mastermind firmi Goliath Games, koja je najavila nameru da osveži igru i predstavi je novoj publici.

Goliath je najavio kampanju za promociju Mastermind među mlađom generacijom, što je još jednom potvrdilo aktuelnost ove zagonetke čak i u digitalnoj eri. Danas se Mastermind prodaje u više od sto zemalja i s pravom ulazi u «zlatni fond» društvenih igara. Uključuje se u kolekcije poput Clubhouse Games (izbor klasičnih igara na elektronskim platformama), stalno je prisutna u ponudi prodavnica i redovno se ponovo izdaje u novim grafičkim verzijama.

Zanimljivosti o Mastermind

• Neobični modeli na kultnom omotu. Tajanstveni muškarac i žena sa kutije Mastermind iz 70-ih zapravo nisu bili špijuni ni profesionalni glumci, već sasvim obični ljudi. Za reklamno fotografisanje Invicta Plastics pozvala je stanovnike Lestera: muškarca po imenu Bil Vudvord (Bill Woodward), vlasnika lanca berbernica, i devojku — Ceciliju Fung (Cecilia Fung), studentkinju računarstva iz Hongkonga. Nakon izlaska igre, Vudvord je na neko vreme postao lokalna zvezda i šaljivo se nazivao «gospodin Mastermind». Zanimljivo je da su fotografi prvobitno hteli da mu u krilo stave pahuljastu mačku — u stilu negativaca iz filmova o Džejmsu Bondu — ali je životinja bila previše nemirna i uništila odelo, pa su ideju napustili. Trideset godina kasnije, 2003. godine, Invicta je ponovo okupila Vudvorda i Fung za jubilejno fotografisanje — u znak sećanja na klasični omot i na radost obožavalaca igre.
• Prvenstvo u Playboy Clubu i čuveni obožavaoci. Na vrhuncu popularnosti organizovani su neobični događaji s Mastermind. Sedamdesetih godina u SAD održano je nacionalno prvenstvo, čije je finale upriličeno u jednom od prestižnih Playboy Clubova — privatnih klubova mreže Playboy, poznatih po luksuznom ambijentu. To je turniru dalo prizvuk glamura i ekskluzivnosti za odrasle. Među obožavaocima igre bio je i legendarni bokser Muhamed Ali (Muhammad Ali). Voleo je s vremena na vreme da se nadmeće u razbijanju šifara, pokazujući da logička zagonetka može da privuče čak i šampiona u ringu. Prema sećanjima savremenika, Ali je cenio Mastermind kao trening za um i često je upoređivao tehnike razbijača šifre sa taktikom u ringu.
• Igra u službi vojske i hakera. Mastermind je pronalazila primenu čak i u ozbiljnim institucijama. Tako su oružane snage Australije zvanično koristile igru za obuku pitomaca u analitičkom razmišljanju i razvijanju veština razbijanja kodova. Na časovima su oficirima zadavali da razbijaju šifre Mastermind, vežbajući logiku i pažnju — takve vežbe smatrale su se korisnim za vojnu obaveštajnu službu. Neki istoričari tehnologije čak se šale da je prva generacija kompjuterskih hakera odrasla upravo iz entuzijasta ove igre. Nije slučajno da su se prve kompjuterske verzije Mastermind pojavile već početkom 70-ih: na Kembridž univerzitetu igrica MOO (varijanta Bulls and Cows) radila je na mejnfrejmu Titan još od 60-ih, a Ken Tompson (Ken Thompson), suosnivač Bell Labs, 1971. godine napisao je svoju verziju za operativni sistem UNIX. Mastermind je učvrstila interes mnogih budućih IT stručnjaka za zadatke razbijanja šifara.
• Rekordi i paradoksi Mastermind. Igrači su oduvek nastojali da što brže razbiju šifru, i s vremena na vreme pojavljivali su se zadivljujući rezultati. Već je pomenut svetski rekord iz 1978. godine — samo tri pokušaja za razbijanje kombinacije. Verovatnoća da se šifra pogodi u tri poteza izuzetno je mala, pa je pobednik uspeo zahvaljujući veštoj strategiji i dozi sreće. Teorijska granica u klasičnoj verziji je dva poteza: ako je prvi dao gotovo sve potrebne informacije, tačna šifra mogla se odrediti već u drugom pokušaju. Takav slučaj zaista se dogodio na jednom britanskom turniru i izazvao senzaciju među gledaocima. Ali do savršenstva ne dolaze samo ljudi, već i algoritmi. Još 70-ih je uz pomoć računara dokazano da se svaka šifra u Mastermind može razbiti u najviše pet poteza pri idealnoj strategiji. Ovaj rezultat naglašava paradoks igre: većini igrača potrebno je 6–8 pokušaja, dok se mašina ili virtuoz logike uklapaju u pet. Mastermind time ostaje jedinstvena zagonetka koja spaja dostupnost za početnike s izazovom za najoštroumnije umove.
• Mastermind i naslednici u kulturi. Igra je ostavila primetan trag u masovnoj kulturi. Može se videti u filmovima: na primer, u holivudskom trileru Gone Girl (2014) u pozadini se pojavljuju kutije Mastermind kao simbol porodične zabave, a u jednoj sceni junaci provode veče uz partiju. U literaturi i štampi Mastermind se često koristi kao metafora intelektualnog nadmetanja. Savremeni fenomen onlajn zagonetke Wordle direktno je povezan s njenim nasleđem. U suštini, Wordle je slovna verzija Mastermind: igrač treba da pogodi zadatu reč, pri čemu dobija nagoveštaje o tačno pogođenim slovima na pravim pozicijama i slovima koja se nalaze na pogrešnom mestu. Kada je 2021–2022. godine Wordle postao viralna zabava, mnoge publikacije su primetile rast interesovanja za Mastermind kao njenog prethodnika među igrama rečima.

Mastermind je prošla put od odbačenog prototipa do jedne od najpoznatijih logičkih igara na svetu. Njena istorija pokazuje kako spoj jednostavne ideje, promišljenog dizajna i pogodnog trenutka lansiranja može da osvoji interesovanje miliona. Igra je unela u društvenu kulturu atmosferu intelektualnog nadmetanja, pri tom zadržavši dostupnost, zahvaljujući čemu je s vremenom stekla kultni status.

Dobivši priznanja i nagrade 70-ih, Mastermind nije izgubila aktuelnost ni danas — naprotiv, nastavlja da privlači nove generacije igrača. Ceni se ne samo kao zabavna razonoda, već i kao sredstvo za vežbanje logike i načina razmišljanja, simbol stalne težnje ka rešenju. Nakon upoznavanja s istorijom igre, vreme je da pređemo na njena pravila i okušamo se u ulozi kodnog majstora i razbijača.

Mastermind — logička igra za dva učesnika, koja uključuje specijalnu tablu, obojene čepiće za sastavljanje koda i male čepiće-nagoveštaje. Jedan igrač smišlja i skriva kombinaciju, drugi pokušava da je pogodi. Zadatak je jednostavno formulisan, ali suštinski složen: u ograničenom broju pokušaja potrebno je odrediti tačan redosled boja. Obično partija traje 10–20 minuta. Za igru su dovoljni tabla i set raznobojnih čepića, pa je Mastermind podjednako pogodan i za kućnu zabavu i za onlajn verzije.

Sa stanovišta mehanike, Mastermind — igra je na raskrsnici logike i intuicije. Na prvi pogled jednostavan zadatak sakriti i pogoditi kombinaciju boja pretvara se u elegantan proces dedukcije: svaki novi pokušaj približava rešenju, otkriva deo informacija i istovremeno zadržava neizvesnost.

Jedan igrač nastoji da sastavi dovitljivu kombinaciju, drugi korak po korak sužava prostor mogućih rešenja. Mastermind je dragocen jer razvija sistemsko razmišljanje, uči analizi primljenih podataka i izgradnji strategije pokušaja i grešaka. Proces igre često se poredi sa naučnim eksperimentom ili istragom: postavljaju se hipoteze, proveravaju pretpostavkama i potom analiziraju na osnovu povratnih informacija. Pri tom zadovoljstvo donosi i sama estetika igre — jarke kombinacije boja na tabli i osećaj skrivene tajne koja će uskoro biti otkrivena.

Pravila Mastermind: kako igrati

• Priprema i izbor uloga. U klasičnom Mastermind koristi se pravougaona tabla. Na jednom njenom kraju nalaze se četiri skrivene kućice za tajnu kombinaciju, prekrivene ekranom. Ispod se nalazi 8–12 redova sa po četiri veće rupe za pokušaje i četiri manje za ocenjivačke čepiće. Pre početka partije učesnici određuju uloge: jedan smišlja i skriva kombinaciju, drugi pokušava da je pogodi. Ako se igra serija rundi, uloge se smenjuju naizmenično, da bi svako probao obe pozicije. U zavisnosti od verzije igre, broj pozicija u kodu može da se menja: najčešće je to 4, ali postoje varijante sa 5–6 pa i većim brojem polja, što znatno povećava težinu.
• Stvaranje tajne. Jedan igrač tajno bira kombinaciju od četiri obojena čepića i postavlja ih u skrivene kućice na svom kraju table. U klasičnom Mastermind koristi se šest boja. Po dogovoru, broj dostupnih boja može da se smanji ili poveća, ali tradicionalno se koristi set od šest. Pre početka igre dogovaraju se i dodatni uslovi: da li su dozvoljena ponavljanja boja i da li su dopuštena prazna mesta. U standardnim pravilima kombinacija može da sadrži više istih čepića (npr. dva crvena ili čak četiri iste boje). Varijanta bez ponavljanja olakšava zadatak onome ko pogađa, jer sve četiri pozicije moraju biti različite boje. Prazna polja se u klasičnim pravilima ne koriste, ali u nekim amaterskim verzijama razmatraju se kao dodatna boja uz ostale.
• Prvi pokušaj. Drugi igrač započinje pogađanje i postavlja četiri čepića izabranih boja u prvi red na tabli — to je njegova pretpostavljena kombinacija. Ograničenja nema, osim već dogovorenih uslova. Ako su ponavljanja dozvoljena, jedna boja može da se koristi više puta, čak i četiri puta zaredom, iako takva strategija retko daje rezultat. Obično se u prvom pokušaju nastoji proveriti što više različitih boja kako bi se prikupilo što više informacija. Druga mogućnost — sastavljanje kombinacije od dva para istih boja; ako su ponavljanja dozvoljena, to pomaže da se otkrije prisustvo duplikata i shvati koliko puta te boje mogu da se pojave u tajni.
• Povratne informacije. Nakon svake predložene kombinacije, igrač koji skriva tajnu ocenjuje je i stavlja male čepiće-nagoveštaje u četiri male rupe reda: crni čepić znači da se jedan od čepića poklapa i po boji i po poziciji, a beli ukazuje da je boja prisutna u kombinaciji, ali na pogrešnom mestu. Na primer, ako je tajna «plava, zelena, crvena, crvena», a pretpostavka «crvena, zelena, žuta, crvena», odgovor će biti dva crna i jedan beli čepić: crni za «zelenu» i drugu «crvenu» na pravim mestima i beli za prvu «crvenu» na pogrešnom; žuta se uopšte ne označava jer je nema u tajni. Nagoveštaji se daju samo zbirno — igrač koji ocenjuje ne navodi na koje tačno čepiće se odnose, i onaj koji pogađa mora da analizira samo opšte informacije. U nekim izmenjenim verzijama pravila predviđaju detaljnije povratne informacije: tamo se nagoveštaji povezuju direktno sa određenim pozicijama, što znatno pojednostavljuje zadatak i igru približava «otvorenoj» varijanti.
• Analiza i naredni pokušaji. Pošto dobije nagoveštaje, igrač koji pogađa analizira ih i sastavlja novu kombinaciju u drugom redu. Svaki sledeći potez mora da uzme u obzir sve ranije signale. Na primer, ako u prvom pokušaju nije bilo nijednog crnog ni belog čepića, to znači da nijedna od korišćenih boja nije deo tajne i one se mogu isključiti. Ako je nagoveštaj jedan crni i jedan beli čepić, to znači da dve boje iz pretpostavke zaista ulaze u kombinaciju: jedna je na pravom mestu, drugu treba premestiti. Koristeći takve podatke, igrač može dalje da pomera proverene boje ili dodaje nove, proveravajući hipoteze. Nakon svake nove pretpostavke postavljaju se novi čepići, čime se postepeno sužava broj mogućih kombinacija i približava rešenje.
• Ograničenje broja poteza. Igrač koji pogađa obično ima ograničen broj pokušaja. U klasičnom Mastermind predviđeno je 10 redova za pretpostavke, ali u nekim verzijama taj broj može da varira od 8 do 12: što je manje pokušaja, to je igra teža. Ako se tajna kombinacija otkrije pre nego što se iskoriste svi pokušaji (četiri crna čepića znače potpuno poklapanje), partija se smatra dobijenom. Ako kombinacija ostane neotkrivena posle poslednjeg dozvoljenog poteza, pobednik je igrač koji ju je sastavio.
• Bodovanje i nastavak igre. Može se odigrati samo jedan krug radi zabave, ali češće se učesnici dogovore o seriji partija, da bi svako isprobao obe uloge. U takvim mečevima primenjuje se sistem bodovanja: što je manje pokušaja bilo potrebno za pogadanje, to je bolji rezultat onoga ko pogađa, dok sastavljač kombinacije ima korist ako je kod uspeo da zadrži duže. Jedna od jednostavnih šema bodovanja je da sastavljač dobija poen za svaki potez koji je protivniku bio potreban za pogađanje i dodatne poene ako kombinacija uopšte nije otkrivena. Potom igrači menjaju uloge, a po završetku jednakog broja rundi upoređuju ukupne rezultate. Pobednik je onaj ko osvoji više poena, mada se u prijateljskoj igri često igra bez strogog bodovanja, uživajući jednostavno u procesu i smenjujući uloge.

Varijacije pravila

Vremenom se pojavilo mnogo verzija Mastermind — zvaničnih i amaterskih. Njihove razlike su male i odnose se uglavnom na dužinu koda, broj boja ili uslove nagoveštaja. Takve izmene omogućavaju prilagođavanje nivoa težine, prilagođavanje igre za decu ili dodavanje elemenata timske saradnje.

• Dužina kombinacije. U klasičnom Mastermind kod se sastoji od četiri čepića, ali u izdanju Grand Mastermind dužina je povećana na pet. To naglo povećava težinu, jer broj mogućih kombinacija višestruko raste, pa i iskusni igrači moraju da koriste složenije strategije. Suprotno tome, u nekim dečjim verzijama tajna se skraćuje na tri pozicije, da bi partija bila jednostavnija i brža, a pravila lakša za razumevanje početnicima.
• Broj boja. Obično je u igri dostupno šest boja, ali se njihov broj može menjati. Dodavanje novih boja (npr. do osam ili deset) znatno otežava zadatak, jer proširuje prostor mogućih kombinacija. Nasuprot tome, smanjivanje palete na 4–5 boja olakšava igru i pogodno je za obuku početnika.
• Prazne pozicije. U retkim varijantama dozvoljeno je koristiti prazno mesto kao poseban element koda. Tada kombinacija može da sadrži ne samo obojene čepiće, već i mesta bez njih. To dodaje još jedan nivo složenosti, jer igrač mora da računa i na mogućnost «nevidljive» boje među opcijama.
• Asimetrija u pravilima. U verziji Mini Mastermind igrač koji pogađa ima manje pokušaja za pronalaženje kombinacije, što igru čini napetijom. Ponekad pravila to kompenzuju time što je deo tajne unapred poznat — na primer, zna se jedna od boja ili njena pozicija. Takva varijanta zahteva drugačiju taktiku i menja ravnotežu između onoga ko pogađa i onoga ko skriva kod.
• Timska igra. U Mastermind 44 učestvuju četiri igrača podeljena u parove. Dva tima se nadmeću: jedni smišljaju kombinaciju, drugi pokušavaju da je pogode. Ovaj format dodaje elemente timskog rada, rasprave i zajedničkog traženja rešenja, što igru čini dinamičnijom i bližom kooperativnim društvenim igrama.

Bez obzira na to kako se detalji menjaju, suština Mastermind ostaje ista: to je igra o skrivanju i otkrivanju koda, o sposobnosti da se korak po korak izvode zaključci i pronađe tačno rešenje na osnovu nepotpunih informacija.

Saveti za početnike u Mastermind

Taktički pristupi

• Raznovrstan početak. Ne treba pokušavati pogoditi celu kombinaciju već u prvom potezu — to je gotovo nemoguće. Mnogo je korisnije prvi pokušaj iskoristiti za prikupljanje informacija. Jedan pristup — staviti četiri različite boje da se odmah proveri što više opcija. Druga mogućnost — sastaviti kombinaciju od dva para istih boja; ako su ponavljanja dozvoljena, to pomaže da se utvrdi koliko puta se te boje javljaju u tajni i da li postoje duplikati. Cilj prvog poteza nije pogađanje cele kombinacije, već sužavanje kruga mogućih rešenja.
• Metod eliminacije. Svaki put kada dobijete nagoveštaj, odmah isključite nemoguće opcije: ako nije bilo nijednog crnog ni belog čepića, sve korišćene boje mogu da se izbace. Ako su, na primer, izašla tri bela čepića, znači da tri boje iz pretpostavke sigurno ulaze u kombinaciju, ali su na drugim mestima, pa se u sledećem potezu treba usredsrediti na njihovo premeštanje umesto na unošenje novih boja. Korisno je beležiti proverene opcije — na papiru ili u mislima, naročito ako ima više od šest boja.
• Traženje pravog rasporeda. Kada je već poznato koje boje ulaze u kombinaciju, sledeći zadatak je određivanje njihovih pozicija: najlakše je koristiti sistematsko isprobavanje, fiksirati deo mesta i menjati ostala, na primer staviti zelenu najpre na prvo mesto, zatim na drugo i pratiti promenu nagoveštaja dok se broj crnih čepića ne poveća. Važno je menjati samo jedan parametar u isto vreme (npr. zameniti dve boje, a ostale ostaviti), da bi bilo jasno koja promena je donela rezultat.
• Ne odlažite nove boje. Ako posle nekoliko poteza nagoveštaji ostaju minimalni, na primer samo jedan čepić ili nijedan, u trećem ili četvrtom potezu vredi probati sasvim novu kombinaciju sa bojama koje još nisu proverene; čak i namerno pogrešan pokušaj može doneti dragocene informacije o prisustvu ili odsustvu tih boja i osloboditi vas beskorisnih pretpostavki.

Greške početnika

• Zanemarivanje nagoveštaja. Početnici često ponavljaju poteze koje su prethodni nagoveštaji već opovrgli. Na primer, ako za žutu i zelenu u prvom potezu nije bilo nijednog čepića, znači da tih boja nema u kombinaciji, i njihovo ponovno korišćenje je besmisleno — bolje je proveriti druge opcije. Pre svake nove pretpostavke treba se uveriti da je u skladu sa svim dotadašnjim odgovorima, u suprotnom je pokušaj unapred pogrešan. Mastermind nije igra intuicije, već vežba u doslednom logičkom eliminisanju.
• Preuranjeno zaključivanje o ponavljanjima. Ako pravila dozvoljavaju iste boje u kombinaciji, treba imati na umu: početnici ih često ili potpuno zanemaruju ili počnu da ih pretpostavljaju previše rano. Mnogo je razumnije najpre proveriti širok spektar različitih boja, a tek ako do sredine igre ostane nagoveštaj koji se teško može objasniti već pronađenim bojama, i nedostaje jedna boja, razmotriti varijantu sa ponavljanjem. Preuranjeno proveravanje hipoteze poput «četiri crvene» bez dovoljno osnova samo troši pokušaje.
• Nedosledna strategija. Haotične pretpostavke, kada svaki novi potez nema veze s prethodnim, lišavaju igrača korisnih informacija. Efikasnije je planirati redosled: najpre odrediti koje boje su prisutne, zatim eliminisati one kojih nema, a potom precizirati raspored preostalih, pazeći da svaka pretpostavka proverava konkretnu hipotezu — na primer, premestiti plavu na drugo mesto da se proveri da li je baš ta boja ranije donela beli čepić ili ne.
• Emocionalni nagoveštaji. Tokom igre učesnici mogu nehotično da odaju svoje misli reakcijama: osmehom, gestom ili izrazom lica. Iskusni igrači trude se da zadrže neutralan izraz, dok se početnici često obraduju uspešnom potezu ili unervoze kada osete blizinu poraza. Važno je ne reagovati na pretpostavke protivnika i ne pokazivati sopstvene emocije — smirenost i koncentracija postaju sastavni deo Mastermind.

Napredna strategija

• Proučite teoriju. Tokom decenija oko Mastermind nagomilalo se mnogo teorijskih pristupa: na primer, Knuthov algoritam garantuje otkrivanje u pet poteza, a novije strategije smanjuju prosečan broj pokušaja. Razumevanje takvih pristupa pomaže usavršavanju veštine, jer je jedno od načela optimalne igre izbor pretpostavke koja maksimalno smanjuje broj mogućih kombinacija bez obzira na odgovor (metod minimax). Čak i ako je ručna primena matematički tačnih poteza teška, korisno je preuzeti pojedine ideje, na primer ne ponavljati isti set boja nakon dvosmislenog nagoveštaja, već odabrati kombinaciju koja u svakom slučaju donosi nove informacije.
• Ravnoteža rizika i informacija. Na naprednom nivou važno je znati kada vredi rizikovati: ako je ostalo malo pokušaja i situacija još nije jasna, ponekad je bolje napraviti smelu pretpostavku zasnovanu na iskustvu i intuiciji nego nastaviti s opreznim isprobavanjem. U najgorem slučaju partija će biti izgubljena, ali se često dešava da je intuitivna odluka ispravna, a upravo praksa pomaže u razvoju osećaja za ravnotežu između strogog proračuna i kreativnog nadahnuća, omogućavajući brže prepoznavanje tipičnih obrazaca kombinacija.
• Sastavljanje tajne. Umetnost Mastermind ne ogleda se samo u pogađanju, već i u umeću smišljanja dovitljive kombinacije: neobične varijante sa tri ista i jednim različitim čepićem ili sekvence bez parova istih boja (sva četiri različita) često zbune protivnika. Korisno je posmatrati koje kodove protivnik otkriva brže i u sledećim rundama birati druge šeme. Cilj nije smišljanje kombinacije koju je nemoguće pogoditi — protiv optimalne strategije protivnika to je ionako nedostižno — već produžiti proces što je više moguće, davati nejasne nagoveštaje u prvim potezima; posebno su efikasni kodovi s ponavljajućim bojama, jer beli čepići ne pokazuju njihov broj.

Mastermind — nije samo igra, već pravi intelektualni izazov, koji u svakome budi želju da misli jasno, dosledno i logično. Pobeđuje onaj ko ume da upravlja svojim umom, da analizira informacije i donosi promišljene odluke, a ne onaj ko se oslanja samo na sreću ili slučajnost.

Pokušajte da igrate — i uverićete se da svaka partija ne samo da je uzbudljiva, već postaje važan korak na putu razvoja vaših analitičkih sposobnosti, strateškog mišljenja i veštine rešavanja složenih zadataka. Ova igra može da otvori nove horizonte vašeg intelekta i donese pravo zadovoljstvo iz procesa otkrivanja. Spremni ste da se okušate? Igrajte Mastermind onlajn odmah — besplatno i bez registracije!